Ljubitelji književnih klasika i Lava Tolstoja (od milošte na Sajmu knjiga pre nekoliko godina kršten kao Tolstojevski) posle ove male promene mi spremaju lomaču na Terazijama, ali čuveni citat ruskog pisca i konstatacija da je “svaka nesrećna porodica, nesrećna na svoj način” u modernijem spletu okolnosti bi trebalo da zvuči – svaka disfunckionalna porodica, je disfunkcionalna na svoj način. Što u suštini uopšte ne mora da znači nešto loše. Ljudska bića, pa i ona fiktivna izrođena iz bujne mašte, su majstori da se sami sebi ukake u život. Niko nas ne može toliko zeznuti, koliko možemo sebe. Što bi rekao Stiven King u “Uporištu” opisujući jednog lika: “On je veliko govno u maloj noši”. U Stiv Blekemovoj adaptaciji stripskog serijala “The Umbrella Academy” Džerarda Veja i Gabrijela Baa, prisilno nagurani članovi porodice ispod jednog kišobrana, koliko god jedni drugima skakali po poslednjim nervnim ćelijama i koliko god bili različiti u svojoj karakternoj diferencijaciji i životnoj sukobljenosti, su najsimpatičnija disfunkcionalna porodica koja ne bi mogla da opstane da je normalna, jer su postali porodica u nenormalnim okolnostima.
Nije preterivanje reći da druga sezona “The Umbrella Academy” uopšte ne liči na seriju iz 2019. godine. Promena rediteljske i scenarijske ekipe, uz manjak ega Stive Blekmena koji se nije durio posle nekoliko oštrijih kritika na račun prvih 10 epizoda, leta gospodnjeg 2020. dobili smo mnogo bolju, upeglaniju, duhovitiju, dinamičniju i mnogo više raspoloženu seriju za maratonsko gledanje. Zahvaljujući osluškivanju šta publika želi i šta kritika kaže da treba ispraviti, kako serija ne bi potonula u mračne dubine Netflix zaborava, druga sezona ima mnogo više samopouzdanja. Nije savršena, jer i te kako ima mana, ali uvodna scena koja jako podseća na Zek Snajderovog “Watchmen” je prvi mamac koji će fanove prve sezone kupiti, a one koji su sa skepskom gledali na prvu sezonu (JA) poprilično zaintrigirati.
Što manje se manje o premisi priče zna to bolje. Ugrubo rečeno braća i sestre rođeni 1. oktobra 1989. godine od različitih majki i na različitim krajevima sveta, otkupljeni od ekscentričnog bogataša, posle katastrofe koju je izazvala Vanja u finalu, zarobljeni su vremenskom procepu između 1960. i 1963. godine. Portal ih je razdvojio vremenski po nekoliko meseci ili godina, pa su broj Pet, Vanja, Klaus i njegova duhovna prikolica Ben, Luter, Alison i Dijego razbacani na istoj lokaciji, ali u različitom trenutku. Pošto nisu znali da pronađu jedni druge, nastavili su da žive u novom (starom) vremenu bez zlouptrebe moći koje poseduju, zaboravljajući život koji su živeli.
Klaus je u međuvremenu postao mesija i duhovni vođa hipi pokreta kojeg prati gomila zaluđenika, Vanja živi na farmi sa porodicom čiji dečak ima problema u razvoju i ne seća se šta je uradila, Luter maklja badže u ringu hodajući pod ruku sa lokalnom sitnom mafijozom, Alison je pronašla utočište i misiju u šezdesetim godinama kako bi pokrenula pokret za rasnu jednakost u rasističkom okruženju, a nesrećni Dijego zbog svog herojskog kompleksa završio je u mentalnoj instituciji zbog brbljanja da će Kenedi biti ubijen.
Dakle, svako ima svoj život i svoje probleme. Ah, da broj Pet. Starac zarobljen u telu tinejdžera u modnoj kombinaciji Hari Poter kuća Grifindor zna da postoji izlaz, ali njegovi tupoglavi braća i sestre nisu ni na trenutak upalili mozak. Kišobran porodica kao guske u magli ne mogu da vide jedni druge, ali jedan čovek ih je sve video, kako jedan po jedan dolaze u šezdesete godine.
Dijego, čiji je narativ bio nebitan u prvoj sezoni, dobio je mnogo bolji i zanimljiviji zadatak u drugom krugu, koji ga čini jednim od interesantnijih aktera priče. Očekivano Klaus kao duhovni prosvetitelj je komični nosilac druge sezone u svojoj egocentričnosti i ciničnim opaskama.
Broj Pet, Luter i Vanja su vodiči kroz sezonu. Iako je ideja o misiji Alison na papiru dobra – u realizaciji je mnogo efektivnija kad prevaziđe momenat “serija ima nešto mnogo važno da poruči”. Ideja o rasnoj jednakosti i pokretu dok ne pređa na konkretna dela je jako plitko urađena i više bode oko, nego što ubada u poentu.
“The Umbrella Academy” naročito blista posle četvrte epizode, pa sve do finalne. Povremena rediteljska klackanja u prve tri (vizuelne prirode), a boga mi i glumački problemi mogu malo da pokvare utisak, ali opet je i tada bolja od prve sezone. Naime, pošto seriju ne čine glumci koji su bog zna kako talentovani, osim Elen Pejdž u ulozi Vanje, primetno je uhodavanje glumaca u prvoj polovini sezone. Čim su im dati vrcaviji dijalozi i kad se porodica udruži stvari postaju daleko bolje i glumački manje izveštačeno.
Dinamika sezone, priča, koja doduše sad već jako podseća na jednu drugu seriju koja je jako popularna ove godine (Dark), obrti o okreti, uz neizbežan humor mnogo bolje ležu na srce, nego prva sezona.
Blago Dedi, pročitaj i ⇓
“Dark” 3. sezona: Mislim da već imamo najbolju seriju 2020. godine
Jedini veći problem serije je poslednja epizoda, koja ima dve ozbiljnije narativne prevare. Serija odlično plete radnju, ali rasplet je više nego upitan zbog poprilično lakog izlaza iz peripetije.
Ova disfunkcionalna porodica je kao trkački konj na duže staže, što duže galopira to je sve bolja i sad više ne postoji ni sumnja da će se kreatori potruditi sa trećom sezonom, koja može biti i finalna zbog Netflix-ove nove prakse da više ništa ne traje duže o tri ili četiri sezone.
THE UMBRELLA ACADEMY 2. sezona
Ocena
-
Režija
-
Scenario
-
Gluma
-
Atmosfera
Presuda
“THE UMBRELLA ACADEMY” 2. sezona je zbog svoje vrcavije i rasterećenije prirode daleko zanimljivija i zabavnija za gledanje. Na kraju vam je žao što se završila, a to je uz sve mane, odličan znak.
volim
- dinamičniji narativ i kraće trajanje epizoda
- dopadljiv smisao za humor
- mnogo mi je više stalo do likova nego u prvoj sezoni
- Dijegov i Klausov narativ
- agresivnija i brutalnija priroda
Ne volim
- vizuelno klackanje serije (ili izgleda fantastično ili plastično)
- glumačko klackanje u prve tri epizode
- finale