Posle sedmogodišnje rediteljske pauze reditelj Džon Kameron Mičel na ovogodišnjem Kanskom festivalu predstavio je svoj novi film inspirisan kratkom pričom engleskog pisca Nila Gejmena. Nakon premijere 21. maja publika i kritičari su izašli iz sale potpuno sluđeni onim što su videli. Moj vam je savet da pre nego što odlučite da ga pogledate je da konsultujete farmaceuta ili psihijatra jer ćete sigurno osetiti posledice posle 104 minuta haluciogene verzije Romea i Julije.
Stubovi na koje se oslanja film i koje je reditelj imao na umu je svojevrsna analiza Velike Britanije krajem sedamdesetih za vreme vladavine kraljice Elizabete II. Bizarna kombinacija crne komedije, si-fi i ljubavne priče vanzemaljca i čoveka (za sve je kriv Giljermo Dol Toro) izgleda kao gadan mamurluk posle burne večeri.
Film nas u startu gura u vagon kroz čiji prozor možemo da vidimo subkulturu tadašnje Velike Britanije. Pankeri, anarhisti, borci protiv fašizma i za slobodu. Kako jedan od likova sarkastično izgovara posle žurke u pank baru: “Pank je napravljen za ružne ljude”.
Priča prati Ena. Mladog ilustratora koji zajedno sa svojim drugarima svake večeri odlazi na nastupe omiljenih pank izvođača. Nikol Kidman u ulozi neke vrste nihilističke pank sveštenice redovno posećuje nastupe i analizira nove klince koji nastupaju. Nakon neizbežne šutke i tuče u klubu, En sa drugarima odlazi sa žurke i na putu do svojih domova nailaze na napuštenu kuću iz koje se čuju visokofrekventni zvuci u kombinaciji sa elektro-minimalom. Momci otkrivaju da je kuću naselio postmoderni, S&M kult. Uzdržani ljudi i ljudi u transu u lateks garderobi njišu se uz neartikulisane zvuke. Enovi drugari će spoznati moć seksualnog zadovoljstva zahvaljujući bizarnim tehnikama pripadnika kulta (ne želite da vam opisujem šta i kako), a En će upoznati Zan (Ela Fening). Zan koristi čudne reči i stalno priča o životnim ograničenjima, ali En će je povesti sa sobom kako bi saznala šta je to pank i kako izgleda život ljudi koji su protive pravilima.
U bizarnom spletu okolnosti saznajemo da je Zan zapravo vanzemaljac u telu čoveka i ludilo zajedno sa Nikol Kidman na čelu kao predstavnice pank pokreta protiv vanzemaljaca može da počne.
“How to Talk to Grils at Parties” je nekoheretni haos koji bez obzira na veoma čudne narativne izbore i dijaloge koji su verovatno samo scenaristi i reditelju jasni ima svetlih trenutaka koji daju određenu dozu simpatije krajnje zbrkanom i bizarnom filmu.
Film najbolje funkcioniše kad se ne upliću pokušaji političke kritike Velike Britanije sedamdesetih i duboke analize o značenju slobode. Da je Džon Kameron Mičel se vodio emotivnom težinom scene kojom zatvara film ne bi bilo većih problema. Nažalost, film ne zna gde narativno udara i bez obzira na veliki broj fantastičnih glumaca kao što su Nikol Kidman, Ela Fening, Rut Vilson i Aleks Šarp koji su zahvaljujući iskustvu i bravurama dali život likovima, u pitanju je psihodelčni užas koji će teško naći put do publike.
Da li treba da ga pogledate? Ne znam. Ako želite probajte, ali više sam bio faciniran grmljavinom napolju nego onim što se događalo na ekranu.
Pročitaj i: